Kako Mirsad Sinanović opisuje susret majke i sina:
“Nakon deset godina, Hasan Nazir se s vojne vratio u Foču. Ugleda majku kod Ćehotine. Gleda u haljine, tek ih je ispirala. Kad joj priđe, ona podiže glavu:
– Selam, majko.
– Alejkumu selam, sinko – prošapta.
– Kakvog si zdravlja, majko? – upita.
– Hvala Bogu, dobro.
– Što si sama, majko?
"Podiže glavu:
– Imala sam sina jedinca, ali je davno otiš'o u Carigrad. Nisam mu dala da ide, ali kada se probudih, njega nema. Prođe puno godina, ne znam je li živ. Hanuma mu o tuge preseli, a sa mnom osta sin mu Ibrahim.
– Da ti se sada sin vrati, majko, bi li ga poznala? – upita.
– Na desnoj ruci im'o je mladež, k'o sabahska dûga. Uzvišeni mu ga dade.
"K'o da će mu rukav pobjeći, brzo ga je zavrać'o, a ona strašljivo gledala dok se nije pojavila duga na bijeloj mišici.
Ču njen vapaj dok je ustajala:
– Hasane, sine…
Zagrliše se, plačući… Kao da će ponovo otići, stiskala ga uzase. I govorila:
– Kažu mi da se nećeš vratiti, a ti mi u snu govorio da te ovdje čekam. I, eto, ti dođe.💕