Znam tu priču iz prve ruke. Pitali jednog psihijatra na VMA u Beogradu 1992. kada će "ranjeni" vojnik da se vrati na front u Slavoniju. "Gospodo, gotovo sam siguran da on više nikada neće biti za front, a da li ćemo ga opraviti da pređe ulicu samostalno tokom naredne decenije - to ostaje neizvesno, mada sam optimista." A šta se dogodilo? Upali Hrvati u srpsko selo u Slavoniji i neki Josip naleti na Srbina, neprijatelja, komšiju i dobrog prijatelja od pre rata.
"Ovog ostavite meni! Dužan mi je od ranije! Hoću da ga polako odradim, majku li mu ćetnićku...", reče Josip saborcima, pa odveo komšiju iza sela... "Beži!!!". Pobegao Srbin, pa našao nekako put do srpskih položaja. Usledila ofanziva Srba narednog meseca, zauzeli to selo, šeta se taj Srbin, da ne otkrivam ime i prezime, pa naleteo na mrtvog Josipa.
Poludeo čovek, nisu znali šta da rade, pa su ga prebacili u Beograd, sve vreme je samo ponavljao: "Nije upucan u borbi, zaklan je, nije upucan u borbi, zaklan je...". Iebi ga, strast ume da savlada telo i sudbinu, ali dušu - nikad. https://www.youtube.com/watch?v=ND3Chx48-D4