Ustajem i vidim svoje telo, iz ptičje perspektive, gomila ljudi oko mog tela. Odjednom, u masi vidim jedino lice koje me gleda, ne kroz mene, već mene. Skapiram da je mrtav, kao i ja. Pogledam bolje, prepoznam ga, poznanik, nedavno umro, bio sam na sahrani. Kaže nešto kao:"Matori, došao sam da te prevedem".
-Razmišljam, majku mu, pa gde je moj matori, šta li to preče ima da radi, pa nema on 100 sinova. Ali ćutim. Idem sa poznanikom. Silazimo iz te nepoznate zgrade, vidim krst, pretpostavljam moj, ne vidim ime. Umrlice, takođe, mutno ime i godina smrti, vidim samo godinu rođenja.
Komentarišem poznaniku, "jbt, mogli su bar zvanje da mi napišu".
-kaže on, zašto, tamo gde ideš, svi smo jednaki.
Koračamo dalje, priča mi kako je tamo lepo, a svi tamo imaju samo samo jedan strah i želju, sad, da me ubiješ, ne mogu da se setim šta je to.
I, u jednom trenutku, hvatam se za telefon, pozivam, ne javlja se niko... Krećem da kukam, zovem spajdija, nabrajam sve voljene, a ovaj poznanik me gleda nekako kao da je to očekivano, da je to faza kroz koju svi prolaze...
I tu se budim, unezveren, mokar i crven u licu, kao paprika. Još uvek nisam baš skroz došao sebi.
Ne mogu da lajkam ovo, sva sam se naježila, jezivo, prestrašno, ne znam za gori san, grozota živa… Bože sačuvaj i sakloni, neka ga voda nosi… kod nas bi ti rekli da daš nekome sadaku (milostinju) i namijeniš sebi na dug život i zdravlje… pu pu pu daleko bilo, neka ga voda nosi… ne dam ja svog druga 💜
Ma ne mračiš, bolje da podijeliš… razmišljajući kako si gledao svoje tijelo odozgo u snu, sjetila sam se mog pomalo strašnog iskustva od prije par godina… spavam, sanjam neki čudan i zanimljiv san, budim se (stvarno se budim) i vidim sebe iz ptičje perspektive kako spavam u krevetu… kreće blaga panika jer znam da se moram vratiti u svoje tijelo…
Pokušavam da se smirim, skuliram, polako, razumno i sad ne znam detalje, ne znam kako, otvaram oči, ja u svom tijelu, u svom krevetu… ne mogu reći da sam se uplašila ili da je neprijatno iskustvo, ali svakako čudno…
Na porodu? 😱 E mogu misliti koliko se uplašila… to je baš da se izbezumiš. Znači i ti imaš iskustva, prvi si koji mi je rekao to, kome god sam ovo ispričala ubjedjivao me da sam sanjala a znam da nisam.
Da, gledala je kako izlazim "od gore". Ne, nisu ljudi retki kojima se to dešavalo, samo neki to mešaju sa lucidnim snovima, koji mi takođe nisu strani, doduše, u zadnje vreme se retko sećam svojih snova...
Klix 🙄 sada uspijevam vidjeti svega dessyak komentara na članku o DiCapriju, tvojei moje ne, ne mogu ti odgovoriti tamo zbog toga. Ne znam, meni Leo nije dovoljno muževan a daleko od toga da nije ok i simpatičan. A za Bombonicu hahahahahaha hahahahahahaha zapadnjak naš pametni 😉