Balkanska posla, samo prevari i ni sekunde ne razmisljaj o posljedicama. A svi se medjusobno kao takmicimo ko je bolji, uspjesniji. Ustvari smo kao pozlacena hrdja, kada zagrebes ono malo sto valja vidis svu trulez ispod pozlate
Draško Redžep, kritičar i esejista iz Novog Sada, piše na hartiji i govori u kameru: „Osetio sam ja i pre nego što sam pročitao i čuo – da sam potreban mom prijatelju. Sednem u auto i odem u Sarajevo. U kafani gužva – ljudi za šankom, ljudi u WC-u, ljudi za stolovima. Nigde ne možeš da prođeš od ljudi. Samo moj Mak Dizdar sedi sam za stolom. Niko mu se i ne obraća. Ispred njega samo puna pepeljara. Nema ni kafe. I konobari ga, dakle, izbegavaju.
Sednem za njegov sto, pogledam ga u oči i spopadnu me talasi besa i tuge. Opet je neko naredio Sarajlijama da mrze moga Maka Dizdara. Ponudim mu da se odmah preseli kod mene u Novi Sad. On ima svoju publiku u Srbiji. Stan i izdavačka kuća neće biti problem. On razmišlja, razmišlja… pa mi napokon kaže: „Hvala ti. Ne mogu ja bez Bosne da živim“. Takav je bio moj Mak Dizdar.
Posle mi kažu da su komunisti organizovali hajku na njega. Nisu. Komunisti su mu zabranjivali da radi i hteli da ga isele iz stana, ali nisu organizovali hajku na njega. Komunisti to nisu radili. To je radio Abdulah Sidran.“