Guranje pod tepih i nadanje da će proći samo od sebe nikad nije rešenje... Sa takvim mislima i problemima se moramo suočiti, odlučno, i moramo pobediti. A razloga za pobedu uvek ima.
Trebas s nekim pricati, a tesko ces pricati i sa najboljim prijateljem ako te on ne razumije. Psihologa nadji dobrog. Boli te kit-a sta ce netko reci a ne treba nitko ni znat. Pomoce ti vjeruj mi. Ugl, najgore ti je to drzati u sebi. Drzi se roki
Guranje pod tepih nije rješenje, upravu si.. Ali kada god i pokušaš objasniti nekome svoje stanje u većini slučajeva naletiš na nerazumijevanje i onda ti je još gore. Ja se dobro isplačem i bude mi lakše u suprotnom mislim da bih pukla u potpunosti, ovako sam bar samo malo pukla. Na psihotetapijama bila nisu mi znatno pomogle..
Plakanje je OK. Kratkoročno pomaže, ipak, na duge staze, verujem da može naneti više štete nego koristi. Prečica za samosažaljenje, bezvoljnost, letargiju...navuče se čovek. Razumevanje okoline je luksuz na koji se samo srećna manjina može osloniti. Psihoterapeuta ima svakakvih, treba biti uporan. U svakom slučaju, verujem da ključ leži u cilju, smislu, ambiciji, na kraju krajeva, jednostavnoj čistoj, staromodnoj ljubavi