ja kada sam sreo Jasnu Diklić u kafiću kamernog teatra poželio sam se pokloniti i zahvaliti toj divnoj ženi. Ne samo njoj, nego cijeloj glumačkoj skupini koja nas tjera od suza do plača. Ali iz nekog strahopoštovanja nisam joj prišao, jerbo sam se osjećao duboko ispod njenog nivoa. Sreo sam Sergeja Trofunovića, pričali smo i bio je ljubazan. Pa sam sam bio s Nikolom Pejaković koljom, ljudina. (komentar mi predug šta sam još htio reći)