Jer kad si ministar onda imaš plaću, debelu, vozača (još debljeg) i dnevnice i službeni mobitel i topli obrok i visinski i dubinski dodatak i još kamaru drugih privilegija, a na kraju, kad dođe prvi on kaže, pa ja imam i platu. Eeeee, fino je biti ministar (dole mini, gore star). Nemoraš da prozivaš sve one bolesnike što ječe po hodnicima i da ih "krpiš" i stavljaš i skidaš gipsove, blehneš u rentgenske snimke i historiju bolesti. Možeš da se vozaš avionima po svijetu sve na državni trošak i da se žališ kako si eto umoran od tolikog posla. I onda dođu nekakvi tamo da protestvuju zbog nekog matičnog broja. Ko su oni da poremete užurbane ministre i preko glave zatrpane poslom parlamentarce. Pa onda onaj Slavko Jovičić mora da glumi da mu je pozlilo. Kaže pao mu šećer - a laže. Njemu je pala sjekira u med, kud mu ne pade na glavu, rahatniji bismo bili. Ali šta ćeš. Kaže Pandurevićka ( u skladu sa prezimenom) da čuje kako viču vani "dolje fašisti", a to je sve protiv nas iz RS, skontala.