Sve normalno je kod nas ofirno. Zato nije ofirno pljunuti na sred ceste, baciti omot od čokolade, bježati od tv ekipe koja nastoji nekoga od građana intervjuirati. Neki dan prelazim preko Principovog mosta kad neki 'odvažni' momak kasnih dvadesetih ili ranih tridesetih godina, baca (da l' sopstveni ili tuđi ne znam) bicikl u Miljacku, i to ne s mosta (mada to nije ni bitno), već s obale - bicikl pada na suhu površinu korita rijeke i tu ostaje). Nakon tog čina, on samo otrese ruke jednu od drugu, a iz bašte kafića dobi ogroman aplauz uz smijeh i povike - "to majstore". To je naša kultura, to je taj mentalitet i koji nam ne da da napredujemo. Zato je ofirno trčati i baviti se fiskulturom bilo koje vrste (komentari - "'ša on ono trči, oca m' nije dobar lik" - mlađi bi rekli, a stariji "ja hajvana braćo moja, trči. Što ne kopa i ne radi šta korisno!?" Okovani glupošću i mentalitetom kojemu je rok istekao svugdje, mi smo tu gdje jesmo.