Bio sam jako naložen na oružje na početku vojnog roka u Vojsci Srbije. Konačno sam dobio SVOJU pušku. Velika je to ljubav bila. Trajala je nekih 5 dana. Već tu nekog 6. dana je krenula da jenjava. Onda sam slavio dan tokom kojeg nisam morao da vadim pušku iz soške. Hteo sam da se prijavim da slavim Božić, Bajram, Pashu i Budin rođendan.
Kod iskusnih ratnih veterana primećujem da često ne mogu da sakriju koliko im se povraća od oružja. Neverovatno glupa sprava kojom rokneš nekog, pa ga nosiš na duši celog života ili kojom neko rokne tebe, pa te nosi na duši celog života. Dugo sam se pitao zašto bi neko u mirnodopsko vreme, a potpuno dobrovoljno, trošio vreme i novac i rizikovao zatvor zbog prokletog oružja? Konačno shvatih - muškarac mora da ima pištolj u gaćama ili u mozgu ili u ruci.