Pa bilo je ovako slično i kod nas. Točnije u posavini (Ulice), pucaju Srbi, bila neka njihova slava, a na našoj strani bilo je isto srba. I onda jedan naš počne vikati tamo njima, : ' ne pucajte ima vamo srba' . Pucnjava je stala, a sa druge strane su uzviknuli: Ako ima srba neka izađu da ih vidimo. Ovi naši odgovore, da ne smiju (ne vjeruju drugoj strani) boje se da će biti upucani. I nakon par minuta dovikivanja, dogovore se naći na pola puta između rovova, bez oružja. Krenušu njihov i naš srbin jedan prema drugome, sretoše se izljubiše se i odoše na drugu stranu. Poslije 10 min, vraća se naš srbin nosi pečenu janjetinu i kaže da smo svi tamo pozvani na slavu. I otišlo je desetak naših, najeli se, napili se vratili se. Par dana nije se pucalo. i dođe nama smjena, dođe njima smjena. Sutra dan pogine 7 naših momaka, jer su ti neki novi bili nabrijani specijalci.