Ulazi neka djevojka u autobus, lijepa ko dvjesto maraka. Sjeda ispred mene, kad začuh zvonce. Kontam učinilo mi se. Nagnem se naprijed da je nešto upitam, kad ono opet zazvoni. Kad otvorih oči skonta da ležim potrbuške i da mi nema jastuka. Pokušam da nastavim spavat kad onaj luđak opet poče zvonit, zvoni ko mahnit, ne staje. Kontam u sebi "Zvoni ćaći svom, ne otvorio ti ja vrata". Konačno prestade sa zvonjavom, al već sam se iznerviro, nema od spavanja ništa. Mrsko mi ustat. Prevrnem se na leđa. Počnem buljit u plafon. Na plafonu ništa zanimljivo. Sjetim se u ćošku već par dana živi jedan pauk. Bacim pogled tamo, kad ono nema ga, otišo nekud. Prevrnem se na bok i ugledam jastuk kraj kauča. Vidim neku rupu na jastučnici. Ostanem tako buljit u tu rupu par minuta, čudeći se "***te vidi rupa". Konačno uzmem jastuk u ruke da ga malo ispitam i skontam da je jastučnica pravo stara, izlizala se skroz.