Takmičenje u Olimpijadi, u antičko, helensko doba, pamte se pre svega kao sportske priredbe. Skulpture i poprsja, u bronzi, i rimske kopije u mramoru ovekovečile su atlete, pobednike na Olimpijskim igrama. Slava je njena sportska, telesna i sačuvali su je natpisi i pesnici. Radi sportskih gimnastičkih uspeha dobijali su olimpijonici, posle pobede, grančicu masline, kao što su u Delfima dobijali venac lovora, pa spočetka i dragocene poklone, i novaca.
Nјina je slava, njinih mišića, bila velika. Slavila ih je masa pri završetku igara, slavilo ih je rodno mesto, gde su bili oprošteni poreza, nagrađeni i poštovani celoga života. Nјina se slava, u porodici čak i nasleđivala. Dizali su im spomenike, postavlјali ih u Olimpiji, a onaj koji je na jednoj Olimpijadi odneo tri pobede mogao je da ima spomenik sa crtama portreta.
Pa ipak vara se onaj ko, čak i na osnovu stihova Pindara, ili skulptura muskuloznih boraca pesnicom, misli da je glavni značaj Olimpijskih igara bio u veličanju snage koja klade valјa.
Pobeda u trčanju, na kraćim i dužim stazama, u hrvanju, u borbi pesnicom, u petoboju, pa i u trkama konjima i u jahanju, bila je istina pobede mišića i živaca, ali i moralne discipline, i naročito života. Za slavom u Olimpiji otimahu se i čuveni lјudi, za nju se borahu čak i kralјevi i tirani.
Ipak, vrlo rano, baš ta antička Grčka, odelila je pojam lepoga u sportu, lepote telesne koja čini sličnim bogovima, od pojma profesionalnog robovanja utakmicama.
Pravim ''agonistom'' zvahu onoga koji je sportom težio ka božanskom u lepotu telesnoga, čiji smer nije bio plјeskanje na trkama. Običnim ''atletom'' zvahu lјudsku mašinu od mišića koja je kroz stoleća sve niže padala i koja je, prostituisana, među životinjama, u prašinu cirkusa završila.
U najbolјe svoje doba, antički Helen imao je čak filosofski i pedagoški ideal telesno lepoga, sa duhovnom lepotom istoga, harmoničnoga, i smatrao je tu uzvišenu lepotu ''kalokatagiju'' jednim dostojnim cilјem života.
--- Miloš Crnjanski ---