Први полазни елемент, односно основ Дејтона 3 (не Дејтона 2, јер он имплицитно подразумева само редефинисање односа у оквиру БИХ) би био нова формула 44-44-12, која је у ствари (процентуални) омер у којој би три народа: Бошњаци, Срби и Хрвати добили контролу над територијом БиХ. То је и базични уступак Бошњацима, који би са 33% територије БИХ коју тренутно ефективно контролишу дошли до 11 процентних поена више или додатних око 5,5 хиљада км2. Наравно, уступци би били направљени од Срба и Хрвата, чије би се територије смањиле за 5%, односно 6%. Тако би Србима и Бошњацима припало по 22,5 хиљада км2 а Хрватима 6,1 хиљаду км2 територије БИХ. Највећи део уступака Бошњацима био би у реону који је врло слабо насељен (највећи део општина Босанско Грахово, Дрвар, Гламоч у Кантону 10, као и територија РС два км јужно од линије Мркоњић Град-Шипово). Други полазни елемент Дејтона 3 би био континуитет територија све три јединице (подразумева се да би хергег-босански Хрвати оптирали за присаједињење Хрватској, те Посавски кантон не био био изолован). То имплицира да би већинске хрватске општине у централној Босни (Витез, Крешево, Кисељак, Добретићи, Жепче и Усора) припале бошњачкој држави. То такође подразумева да би северни појас Дистрикта Брчко (око 180 км2), укључујући и град Брчко припао Србима. Трећи важан елемент је уступање три општине Источног Сарајева као и територије општине Трново северно од горажданског коридора Бошњацима (око 175 км2), што би главном граду БИХ дало стратегијску дубини и могућност неометаног ширења ка истоку и југу. Четврти полазни елемент Дејтона 3 је додатни уступак Хрватима у виду постављања границе на Неретви у самом граду Мостару. Пети полазни елемент Дејтона 3 је излазак на море Бошњака и Срба на данашњој територији Хрватске јужно од Ћилипија (јужно Конавле). То подразумева да би град Столац (у самом граду етничку већину чине Бошњаци) и већи део општине Равно припао Бошњацима, док би се уступљена територија јужног Конавла грубо подједнако поделила између Бошњака и Срба, с тим да би први добили западни а други југоисточни део, који укључује и Превлаку. Уступак Хрватској би био то што би коначно била територијално компактна, односно да би јој Неум извесно припао (сама размена територија БИХ и Хрватске од око 160 км2 не би никако утицала на фамозни процентулни однос у оквиру БИХ: 44-44-12). Ово су пет полазних елемената од којих би требало почети преговоре три стране уз међународну медијацију. Сабирањем предложених територијалних уступака Срба и Хрвата Бошњацима долазимо до тога да је потребно да Срби уступе још неколико стотина квадратних километара, што би био важан део преговора, мада би требало унапред нагласити да се не може тражити додатно уступање градова, јер би то значило велико померање становништва. Вероватно да бошњачка страна не би правила проблем да се границе већинских хрватских општина Витеза и Жепча коригује тако да укључе што би више околних хрватских села, као и да се уступљене територије граду Сарајеву од стране РС обједине у једну градску општину. Сличан је случај и са креирањем нових општина на територији српске државе, као што је нпр. Козарац, чиме би права Бошњака била боље заштићена. Чини се да би ово било фер решење, које би све три стране могле сматрати довољно задовољавајућим и одрживим. Бошњаци би добили пуну контролу над државом која би била за десетину већа од нпр. Словеније и са тек нешто мањим бројем становника. Та би држава имала излаз на море, територијалну повезаност (што сад није случај са бошњачких етничким областима), те битно проширену територију главног града (мада и болан губитак етнички бошњачког дела Брчког западно од реке Брке, те неколико улица у западно од Неретве, које имају и симболички значај за херцеговачке Бошњаке). Поред тога, новонастала држава, која би се вероватно звала Босна, настављала би правни континуитет БИХ. Хрвати не само да би добили свој кантон, односно ентитет, већ право припајања (значајно богатијој) матици, што би за херцеговачке и Хрвате у Посавском кантону било пожељно решење, поред осталог и што би по аутоматизму постали део ЕУ (као Источни Немци 1990). Наравно, Хрвати Централне Босне не би били задовољни, као ни (источно) сарајевски Срби. За Србе, који би скоро извесно гласали за припајање Србији (која би заузврат вероватно била условљена признавањем Косова), ово би значило, и поред болних уступака, коначно решење државног питања, какав-такав излазак на море, те решавање питања територијалне повезаности.