Znao sam da je moja, samo moja, i ničija više. Znala je da je moja, samo moja, i ničija više. Znao sam da mogu da joj pružim više nego bilo ko drugi na svetu… Znala je da može da mi pruži više nego bilo koja druga na svijetu… Znao sam da me napokon želi, napokon, nakon svih ovih godina… I ništa, prokleto ništa… Zbog straha, zbog gluposti, zbog prošlosti, zbog budućnosti, zbog drugih… Zbog prokletog obzira prema nekome ko duboko u sebi želi to isto… A djelovalo je sve tako lako, jednostavno, a sada kao da čitav ambis stoji između nas. Ne mogu da je volim, a volim je… Ne mogu da je imam, a želim je… Ne mogu da joj se dajem, a dao bih joj sve, bez ikakvog razmišljanja…