Kada god počne priča o ratu, mene spuca neka tuga.. Ginulo se svaki dan i niko nije znao da li će dočekati sutra, ali je među ljudima bilo mnogo više nade, optimizma i borbenosti nego danas.. Danas smo nekako ugašeni.. Možda još jedino klinci imaju neku iskru u sebi, ali ni oni najčešće ne znaju šta bi s njom..
Jok ba... većina ljudi uopšte nije ni znala za dešavanja u drugim dijelovima grada ili zemlje, osim ako ne bi čuli u razgovoru s nekim.. Nije bilo struje, medija, snalazilo se, sadile se bašte, razgovaralo se, borilo se za goli život.. Ja prva o situaciji na Dobrinji nisam znala skoro ništa dok nisam otišla tamo sredinom rata.. Možda je i bolje što nismo znali, jer sada znam da smo za sviju bili samo brojke s kojima barataju u korist vlastitih interesa..