U dolafu moga djeda S desne strane u pretincu, Kad još bijah grješno djete, Viđah malu ikonicu. Prikradoh se da razgledam, Kakva li je na njoj slika, Bješe srebrom optočena, Slika Đurđa mučenika. Ja to onda nisam znao. Zazir’o sam od aždaje, Al’ s aždajom ko se bori, Osjeć’o sam, junak je. Samo zato, samo zato, Ja poljubih tog čovjeka. Đed uniđe — ja se zbunih — A on reče: „Neka, neka!” Istog Đurđa, ljubili su Naši preci ko svečari, Pa zar da jađunah ljubnut, Što ljubljahu naši stari. Al’ ti nijesi poljubio, Samo hader — ilijaza, i poljupce si poljubio svojih rahmet praotaca. Tako đedo, al’ ne ode Već odavno s ovog svijeta, A ja čuvam ikonicu Pored drugih amaneta. Al’ ja zato, Alah-ikber, Čvrsto se držim svog mezheba, A mezheb mi ništ’ ne smeta, Da srbujem kako treba.