"Zemlje kojima se komanduje spolja, relativno se brzo rastaju sa svojoj istorijom, sa svojom prošlošću, sa svojom tradicijom, često i sa sopstvenim književnik jezikom. Iz iskustva drugih zemalja vidi se da narod jedva da je u stanju da prati brzinu kojom počinje da upotrebljava drugi jezik kao svoj, DA SE IDENTIFIKUJE SA TUDJIM ISTORIJSKIM LIČNOSTIMA, da glorifikuje tudju istoriju neretko se čak i rugajući sopstvenoj, da liči na druge, umesto na sebe."