I, ovakav, nikakav ću radije otić tamo u Njemačku, makar brisat prozore mogu, ako nisam za neki težak posao, nekako ću i tako preživit.
Ovdje me niko ne pita kako sam.
Pronaći će se ovakvih pola miliona, koji su izrađeni i oboljeli, a dana staža nemaju.
A ako ne bude nikakvog vida spasa za nas koji smo profurali te mlade godine, za očekivat je svašta u državi.
Mi se nećemo mislit ni sekunde za obarače povlačit, vjerujte mi, najeo sam se ja ovog života.
Oboliš, nisi ni za šta, i samo puka sreća da nađeš neki mali poslić kakvog takvog primanja da dalje ne narušavaš zdravlje.
Upolovio sam tridesete, nesposoban za težak rad, državu boli ona stvar, ako ćeš zaradit trebaš voju diplomu poderat i bidi sluga nekom iz političke strukture.
Od 20te radio po najmovima, većinom kopao kanale za 2KM ili 2,5KM po metru.
Tako do 30te, u 30toj sve počinje otkazivat, idi doktorima, troši majkino za zdravlje, troši mnogo više od onoga što si po kanalima zarađivao.
Šta iko od nas ovakvih treba da očekuje?
Kad smo bili najjači, bili smo prepušteni nemilosti, poslovi i koji se nude nisu za nas, za omaldinu jesu, ali ni njima ne bih preporučio da rade ono što sam ja, završiće isto.