Prvog jutra ustao moj ćale, pije kafu dok keva sprema doručak i kaže: "Što je nešto ovde sve čudno." Drugog dana bacio lekove za pritisak u đubre. Nikad ih više nije uzeo.
Nekada davno su se svi guzili da idu na hrvatsko primorje, mada je probrana ekipa želela na Kosmaj na kom je bila veća gužva usled ograničenosti kapaciteta lokalnog radničkog i dečijeg odmarališta. Spletom čudnih okolnosti, a uz velike proteste mog oca ("Iebote, ne idemo na more bre čoveče, nego na godišnji odmor idemo gradskim prevozom") završimo mi na Kosmaju dve nedelje tog leta.
Svi pričaju i oduvek su pričali samo o Zlatiboru, Fruškoj Gori, Kopaoniku, Avali... Kosmaj koji je tehnički na periferiji Beograda se pomene samo u kontekstu partizanske brigade koja je tu oformljena i hrabro se borila MEĐUTIM - Kosmaj je planina jača u većini kriterijuma od svih prethodno pomenutih. Saobraćajno odlično povezana, nema gužve, vazduh, pešačke staze, neverovatna energija, a u centru Beograda si za pola sata.