Mozak je za Špance, srce je za Engleze. Neka i oni uzmu jednu titulu. Svi su se smejali Englezima - evo ih u finalu. Engleski humor je bio i ostao neprevaziđen. Pitao ja jednog Engleza što toliko ljudi, među njima mnogo sa Balkana, hoće da emigrira u Britaniju. "Mora da je zbog klime."

Ja lično nisam nezadovoljan ni imovinom, ni prihodima. Može i mora bolje, ali da mi stave na ruku sat od 500.000 evra, rado bih ga odmah, bez ikakve patetike i medija, prosledio za Gazu. Vidim koliko je sati i bez takvog sata, a činjenica da je 250.000 ljudi pojelo jedan obrok - nije sudbonosno važna, ali je intimno mnogo bitnija i radosnija od nekakvog sata. Niko ne bi morao da mi se zahvaljuje. Zažmurim i vidim decu kako jedu. Lepo.

Svaka ti čast, majstore. Sad tužba za duševnu bol. I velika lekcija za anesteziranu omladinu: misli to što misliš i veruj u to što veruješ. Pusti prve reakcije. Još i bolje ako su negativne i ako te biju - dižu cenu.

Vidi ovu fotku. Neverovatna. "Odvode me ranjenog, krvarim, ali pobeda je naša." Gasi kamere, motaj kablove, menjaj pelene Bajdenu i ajde kući na večeru."

Pričao ja lično sa profesorom sociologije na Beogradskom univerzitetu. "Ne znam šta te tu buni. Pobednik u trenutku pobede ostaje sam. Čak i njegovi sledbenici i saradnici počinju da osećaju zavist. To odmah počinje da se raspada. Žrtva je pobednik na duže staze. Žrtva pravi koheziju među ljudima. Vi pričate, a ja sam krvario. Kraj priče."