Zao mi je onih koji su ostali tamo, a ovi sto su pobjegli ce najbolje proci. Nagledala sam se toga tokom rata kad su bjezali i nakon rata kad su se vracali. Dok smo mi mastali o cipelama koje nisu dva broja vece, oni su dolazili obuceni kao da su s modne piste sisli, puni para, sve je bilo usmjereno na pomoc njima, poslove su dobijali odmah dok su oni koji su tu bili cijeli rat morali da se zadovolje tim sto su prezivjeli tokom agresije i to je trebalo da bude dosta.
Kada sam vidjeo da moj saborac koji je ujedno ratni vojni invalid pere dezerteru i profiteru auto za par maraka jer je prinudjen da donese svom bolesnom djetetu hljeb. Tada sam shvatio da ja tu nemam sta traziti, spakovao se i nagulio.
I ja sam isto prije par godina otisla iz BiH. Citav rat i jos preko 10 godina poslije rata pokusavala da dobijem stalan posao i da imamo vlastiti krov nad glavom. Oni koji su se vratili primani za stalno, a mi gledali odakle je vedro. Valjda smo bili krivi sto smo ostali zivi. Sad sam u Njemackoj, odustala. U Bosnu odem u par godina jednom i vidim da se nista nije promijenilo.