Amanet od đeda "U dolafu moga đeda s desne strane u pretincu, kad još bijah grješno d'jete viđah malu ikonicu. Prikradoh se da razgledam, Kakva li je na njoj slika, Bješe srebrom optočena Slika Đurđa mučenika. Ja to onda nisam znao. Zazir'o sam od aždaje, Al' s aždajom ko se bori, Osjeć'o sam, junak da je. Samo zato, samo zato, Ja poljubih tog čovjeka. Đed uniđe — ja se zbunih — A on reče: 'Neka, neka! Istog Đurđa, ljubili su Naši preci ko svečari, Pa zar da jađunah ljubnut' Što ljubljahu naši stari. Al' ti n'jesi poljubio Samo hader — ilijaza, I poljupce si poljubio Svojih rahmet praotaca'. Tako đedo, al' on ode Već odavno s ovog sv'jeta, A ja čuvam ikonicu Pored drugih amaneta. Al' ja zato, Alah-ikber, Čvrsto s držim svog mezheba, A mezheb mi ništ' ne smeta Da srbujem kako treba.