Ustase u II svjetskom ratu nisu vodile ni jednu jedinu bitku ali su bili neustrasivi borci kada je trebalo klati djecu, zene i starce General Alesandro Luzan, u svom pismu Duceu 1942 kaže: „Duce! Moja bezgranicna odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u necemu, odstupim od strogog vojnickog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan dogadjaj kojemu sam, unazad tri sedmice, licno prisustvovao. Obilazeci sreska mesta Stolac, Capljinu i Ljubinje (izmedu 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Paveliceve ustaše, prethodnog dana, pocinile neki zlocin u jednom selu (PREBILOVCI), i da ce, kada se to procuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire. Nedostaju mi reci da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj ucionici, zatekao sam zaklanu uciteljicu i 120 njenih ucenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zlocin je neumesna i nevina rec – to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poredjali ih po djackim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam naceti džak soli u cošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleci im vratove! I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se zaculo decje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog djaka, još je bio u životu, disao je sa napola presecenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji. Zlocinci su najpre, na smenu, silovali uciteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautovic) i onda je, pred decom ubili. Silovali su i devojcice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure! Na vecnu sramotu naše, rimske crkve – i jedan božji covek, jedan župnik, u svemu tome je ucestvovao! Decak koga smo spasili, brzo se oporavio. I cim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud; našli su ga na pragu kuce zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zlocin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski nacin na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruc oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jace je od najelitnije Paveliceve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuce, imovinu. Cak su i straha od smrti oslobodjeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagadjeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je baceno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, licno sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašce neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprecimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!” http://www.seattleluxury.com/encyclopedia/entry/letter_of_general_alesandro_luzan_to_be...