Kad covjek prenoci u Mostaru, nije zvuk ono sto ga probudi ujutro, nego svetlost. To znam iz iskustva. Svetlost me je docekala pri dolasku u Mostar, pratila za vreme mog boravka od jutra do veceri, a docnije, po odlasku, ostajala u meni kao glavna karakteristika moga secanja na Mostar. Uvek mi se cinilo da je to sto sija nad ovim od prirode povlastenim gradom, i sto se prozima sve u njemu, neka narocita svetlost, izuzetna po jacini i kakvoci. Uvek sam mislio da sa njom mora da ulaze u coveka ljubav za zivot, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralacki rad. Nikad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Nje ima u smehu ovih ljudi i jasnim samoglasnicima njihovog govora, na licima mladica i devojaka u pred vecernjoj setnji. Ona se prelama kao zlatan, nemiran odblesak u casi mostarske zilavke, zivi kao sabijena snaga i slast u ovim breskvama i tresnjama. Ona se krije u senovitoj, hladnoj vodi Radobolje.
Po njoj je Neretva najsvetlija nasa reka, po njoj i sam goli krs okolnih brda ima neku stihijnu velicini. Po toj svetlosti ja se najbolje sjecam Mostara Ivo Andric
mjerna jedinica ljudskosti u mostaru - ko je koliko tura zovnuo... nista ne pika ni da je u podivljalu neretvu skocio i dijete ti spasio, bitno je li je gdje turu okrenuo... koliko puta sam cula- koliko sam mu puta kafu zovnuo, a on meni nece za kredit da potpise xD
Prikaži sve komentare (253)