Kad covjek prenoci u Mostaru, nije zvuk ono sto ga probudi ujutro, nego svetlost. To znam iz iskustva. Svetlost me je docekala pri dolasku u Mostar, pratila za vreme mog boravka od jutra do veceri, a docnije, po odlasku, ostajala u meni kao glavna karakteristika moga secanja na Mostar. Uvek mi se cinilo da je to sto sija nad ovim od prirode povlastenim gradom, i sto se prozima sve u njemu, neka narocita svetlost, izuzetna po jacini i kakvoci. Uvek sam mislio da sa njom mora da ulaze u coveka ljubav za zivot, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralacki rad. Nikad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Nje ima u smehu ovih ljudi i jasnim samoglasnicima njihovog govora, na licima mladica i devojaka u pred vecernjoj setnji. Ona se prelama kao zlatan, nemiran odblesak u casi mostarske zilavke, zivi kao sabijena snaga i slast u ovim breskvama i tresnjama. Ona se krije u senovitoj, hladnoj vodi Radobolje.