Legenda o babi Stani Skupili se djikani Zakukali babi Stani: "Oj Stano, sestro mila, Ziva nam i zdrava bila... Nevolja nas zadesila prava, Odletila Lazaru je glava. Qurcio se knjaz prvi, pa sad lezi u lokvi krvi. Izgubi je na Kosovu polju, Turci tamo i sad Srbe kolju. Zvekecu sablje turske, Na kolcima su glave srpske. Srbina nigde na polju Kosovsku, Da brani svoju veru pradedovsku. Po tvoju mudrost dolazimo, jer drugi izlaz ne nalazimo…”
Nasluti baba Stana Sve lepote Turskih dana, Pa u vis podize ruku I obrati se srpskom puku: "Cujte mene pravoslavci, Svetosavci, srpski junaci... Predajte Turcinu vlast I zena vasih cast. Jesu oni dlakavi i ruzni, Ali nemojte biti tuzni... Nije Turcinu nikad mrska, Smrdljiva pich ka srpska. A za odbranu naseg krsta Nek im qurac puni usta... I vama neka shupak deru, Da sacuvate svoju veru. I prigrlite u krvi danak, Da im qurac bude gladak..."
Djikani se sagledase, Mudri savet poslusase, Pa spremise babu Stanu Na docek velikom Sultanu... I sve srpkinje mlade, da se Turci slade... Odjednom nasta muk, Turskog bubnja zacu se zvuk... Evo Turci dolaze, Dunav reku prelaze, Zastave im se viju, djikanima strah siju... Hrabra Stana stoji, Turcina se ne boji. Zna ona sve cari, Koje pruzaju janjicari…
Prikaži sve komentare (300)